Još nije svanulo kada je čamac odgurnut od zemunske obale. Dunav je u to doba dana bio gotovo crn. Nije bilo današnje vreve sa keja, motora čamaca i muzike sa splavova. Čula se samo voda koja udara o drvene bokove i povremeno veslo koje zaseče površinu reke. Na drugoj strani nije ga čekala plaža. Čekala ga je njiva.
Danas Veliko ratno ostrvo zamišljamo kao zelenu oazu između Zemuna i Beograda. Međutim, posle Prvog svetskog rata Zemunci su za njega imali i sasvim drugo ime – Sirotinjsko ostrvo. Ime nije nastalo iz šale. Na ostrvo su prelazili ljudi kojima zemlja nije bila razonoda, već način da porodica pregura godinu. Najsiromašniji Zemunci podizali su tamo skromne kućice i sojenice, a veliki deo plodne zemlje bio je obrađivan. Sejali su kukuruz, gajili povrće i lubenice, a ono što bi rodilo nosilo se preko Dunava i prodavalo na gradskim pijacama.
Jedan od tih čamaca mogao je svakog letnjeg jutra izgledati sasvim jednostavno. Na dnu nekoliko praznih gajbi, stari džak, motika, flaša vode i komad hleba umotan u krpu. Čovek za veslima nije išao daleko, ali je prelazio iz jednog potpuno drugačijeg sveta u drugi. Iza njegovih leđa ostajao je Zemun sa kućama, pijacom, zanatskim radnjama i crkvenim zvonima, a ispred njega samo zemlja. Kada bi stigao, prvo bi pogledao Dunav. Ne zbog lepote, nego zbog vodostaja. Reka je odlučivala više nego čovek. Ako poraste, mogla je da odnese nedelje rada. Ako leto bude dobro, plodna zemlja na ostrvu umela je obilno da vrati ono što joj je dato.
Toga jutra trebalo je ubrati lubenice. Nisu bile pravilne kao one koje danas gledamo poređane u supermarketu. Neke su bile veće, neke manje, neke sa svetlijom korom. Čovek bi svaku podigao, okrenuo u rukama i kucnuo prstima. Znao je koju treba uzeti. To nije naučio iz knjige, već od oca. Dok je sunce počinjalo da izlazi iza Beograda, čamac se polako punio. Jedna lubenica, pa druga, zatim kukuruz i malo povrća, sve dok se drveni bokovi nisu spustili bliže vodi nego kada je došao.
Sa druge strane Dunava Zemun se već budio. Negde su se otvarali kapci na prozorima, zanatlija je podizao roletnu svoje radnje, pekara je već mirisala na hleb, a na pijacu su dolazili prvi prodavci. Iz pravca ostrva približavao se mali čamac. Možda niko na pijaci nije razmišljao odakle je stigla lubenica koju je tog dana kupio. Za nekoga je bila samo lubenica. Za čoveka koji ju je dovezao predstavljala je nekoliko sati rada, nekoliko prelazaka preko reke i možda novac za brašno, cipele za dete ili dug koji treba vratiti do kraja nedelje.
Zato ime Sirotinjsko ostrvo danas zvuči gotovo surovo. Ali ljudi koji su tamo radili verovatno nisu svakog jutra razmišljali o tome da su deo istorije Zemuna. Razmišljali su hoće li pasti kiša, hoće li Dunav porasti, koliko će roba vredeti na pijaci i da li će čamac bezbedno preći nazad. U tome je možda najveća razlika između istorije koju učimo i istorije koju su ljudi stvarno živeli. U knjigama se Veliko ratno ostrvo pojavljuje uz vojske, topove, opsade Beograda i državne granice. Ali između velikih ratova na istoj zemlji jedan Zemunac je klečao pored lubenice i proveravao da li je sazrela.
Njegova žena možda je već čekala na drugoj obali. Dete je možda znalo da će najmanja lubenica, ona koju nije mogao da proda, završiti kod kuće. Ne zato što je bila najbolja, nego zato što je ostala.
Na zemunskom delu ostrva već je između dva svetska rata postojao i Lido. Dok su se na jednom delu ostrva obrađivale njive i podizale skromne sojenice, na peščanom sprudu prema Zemunu ljudi su dolazili na kupanje. Tako su jedno pored drugog postojala dva lica istog ostrva – za jedne mesto odmora, za druge mesto od kojeg se živelo.
Posle Drugog svetskog rata život na ostrvu postepeno se menjao. Obradive površine nisu nestale preko noći – bašte su postojale i kasnije – ali je tokom vremena sve veći deo ostrva ponovo preuzimala priroda. Drveće, močvarna vegetacija i ptice vratili su prostor koji je nekada mnogo intenzivnije obrađivan. Lido je ostao, a čamcima i kasnije pontonskim mostom stizale su nove generacije Zemunaca koje će Veliko ratno ostrvo pre svega pamtiti kao letnje kupalište i zelenu oazu preko puta keja.
Malo ko će danas, prelazeći pontonski most u papučama sa peškirom preko ramena, pomisliti da se na istoj zemlji nekada živelo od motike i da je jedno od najlepših mesta današnjeg Zemuna nosilo sasvim drugo ime – Sirotinjsko ostrvo.
Možda su zato stare priče važne. Ne zato da bismo žalili za vremenom koje je prošlo, nego da, kada sledeći put pogledamo preko Dunava, ne vidimo samo drveće.
Već i mali čamac koji se vraća prema Zemunu, pun lubenica.