Ako postoji mesto na kojem se istorija Zemuna može pratiti bez ratnih mapa i velikih političkih odluka, onda je to kafanski sto. Za njim su sedeli putnici koji čekaju nastavak puta, trgovci i zanatlije koji dogovaraju posao, alasi po povratku sa Dunava, činovnici, umetnici, studenti i ljudi kojima nije bio potreban nikakav poseban razlog osim društva. Države, valute, granice i nazivi ulica menjali su se, ali je kafana vekovima ostajala jedna od osnovnih institucija svakodnevnog Zemuna.
Ipak, stara zemunska kafana nije nastala kao romantična slika sa tamburašima, vinom i pogledom na Dunav. Njeni počeci bili su mnogo praktičniji. Zemun je ležao na važnom kopnenom i rečnom pravcu, pa je putniku trebalo mesto da pojede, prenoći, smesti konja i kola, ostavi robu, sačeka skelu ili nastavi put. Gostionica i han bili su deo gradske infrastrukture jednako kao pijaca, pristanište ili kasnije železnička stanica. Tek vremenom ista mesta postaju kafane komšiluka, zanatlija, alasa, činovnika i gradskih boema.
Beli medved – od hana do kafane zanatlija
U Ulici Vasilija Vasilijevića broj 10 na Ćukovcu stoji kuća poznata kao Beli medved, jedan od najstarijih sačuvanih objekata Zemuna i jedini očuvani primer balkanske arhitekture iz osmanskog perioda u starom gradskom jezgru. Tačna godina gradnje nije poznata, pa popularne tvrdnje o preciznoj starosti treba koristiti oprezno. Objekat je postojao pre velikog habzburškog preoblikovanja Zemuna u XVIII veku, a 2023. utvrđen je za spomenik kulture.
Sa kućom je dugo povezivano predanje da je u njoj tokom priprema za opsadu Beograda 1717. boravio princ Eugen Savojski. Priča pripada lokalnoj tradiciji, ali za ovaj tekst je važnije ono što je sigurno: u prizemlju je radila kafana, najpre poznata kao „Kod medveda“, a potom kao „Beli medved“, dok je sprat služio za stanovanje.
Ispod kuće nalazi se opekom ozidan lagum sa dva kraka, približno 10 i 14 metara dugim. Kafanski podrum nije bio dekoracija. U njemu su čuvani vino, piće i namirnice, a zimi se sa zaleđenog Dunava donosio led i prekrivao slamom kako bi se niska temperatura održala što duže. Pre frižidera i električnih hladnjača takav prostor imao je sasvim praktičnu vrednost.
Beli medved imao je i važnu društvenu funkciju. U njemu su se naročito okupljale zemunske zanatlije, pa je čovek kojem je bio potreban majstor znao gde može da ga pronađe. Pre Prvog svetskog rata među poznatijim gazdama pominje se Toša Marić Gačula, a od 1927. do nacionalizacije 1948. Marko Todorović, poznat kao Marko Medved. Kafana je nastavila da radi i posle rata, sve do početka šezdesetih godina.
Tako je kuća koja je prvobitno pripadala svetu putnika i starih puteva postala kafana komšiluka i zanatlija, a zatim istorijski spomenik grada koji se oko nje potpuno promenio.
Bežanijska – ulica gostionica i svratišta
Sličnu ulogu imala je Bežanijska, jedan od najvažnijih starih izlaznih pravaca iz Zemuna. Njome nisu prolazili samo stanovnici okolnih kuća, već trgovci, putnici, seljaci sa robom i zaprežna kola koja su nastavljala prema Bežaniji i Sremu. Uz zanatske radionice i trgovine prirodno su nastajale gostionice i svratišta.
U starim zapisima i lokalnoj literaturi ostala su imena poput Zlatne krune, Tri ševe, Zlatnog bunara i Belog kurjaka. Danas zvuče kao naslovi starih priča, ali tada su bila praktične adrese grada: mesto gde se jede, spava, ostavlja zaprega, raspituje za posao i čeka nastavak puta.
Najvažniji sačuvani primer jeste Ičkova kuća na uglu Bežanijske i Svetosavske ulice. Podignuta je 1793. godine kao reprezentativna gradska kuća sa podrumom, poslovnim prizemljem i stambenim spratom. U prizemlju je radila gostionica i svratište koje je ostalo poznato kao „Kraljević Marko“.
Kuća danas nosi drugo ime zbog mnogo poznatijeg gosta. U njoj je 1802. i 1803. boravio trgovac i diplomata Petar Ičko, koji je posle uspostavljanja dahijske vlasti napustio Beograd i prešao u pogranični Zemun. Kasnije je postao jedan od važnih diplomata Prvog srpskog ustanka i pregovarač sporazuma poznatog kao Ičkov mir.
Ičkova kuća tako spaja dve istorije koje se u Zemunu često dodiruju: veliku političku istoriju i sasvim običnu istoriju gostionice u kojoj se jede, noći, ostavljaju konji i razgovara o poslovima.
Kafana kao adresa zanata i posla
Stare kafane nisu bile samo mesta odmora. U vreme bez mobilnih telefona, poslovnih imenika i kancelarija za svaku delatnost, kafanski sto mogao je imati sasvim konkretnu ekonomsku funkciju.
Dobar primer je nekadašnja Zlatna kruna u Njegoševoj ulici. Tokom XIX veka bila je poznato okupljalište zidara i tesara, pa je onaj kome su bili potrebni majstori znao gde da ih traži. Između dva svetska rata publika se promenila: dolazili su činovnici i sitni industrijalci, a među poznatim kelnerima ostao je upamćen Pavle Janković, Paja Nepeglaja.
Takva mesta objašnjavaju zašto izraz „stalni gost“ nekada nije značio samo čoveka koji voli određeno piće. Kafana je bila društvena adresa. U jednoj se tražio majstor, u drugoj alas, u trećoj trgovac. Posao se dogovarao za stolom, informacije prenosile od čoveka do čoveka, a konobar je često znao ne samo šta gost pije nego i ko bi mogao da ga traži.
Šaran – kafana okrenuta Dunavu
Ako Beli medved i stare gostionice Bežanijske pripadaju kopnenom Zemunu, Šaran pripada gradu okrenutom Dunavu. Nastao je ispod Gardoša, u neposrednoj blizini reke, pristaništa i sveta zemunskih alasa.
O počecima postoje različite tradicije. Jedna ih vezuje za Arkadija Bokalića i kafanu „Zlatni šaran“, dok današnji restoran svoju istoriju povezuje sa alasom Vićentijem Vukotićem, koji je pre više od jednog veka u prizemlju svoje kuće otvorio kafanu poznatu po ribljoj čorbi. Nema razloga da se razlika između tih izvora prikriva: mnogo je istorijski poštenije reći da poreklo nije potpuno jednoznačno dokumentovano, dok je višegeneracijska tradicija Šarana nesporna.
Prvi svet te kafane nije bio svet luksuznog restorana. Dolazili su alasi, ljudi sa pristaništa, putnici, trgovci i oni koji su čekali prevoz preko Dunava. Riba nije stizala iz udaljenih skladišta; reka iz koje je izvađena nalazila se nekoliko koraka od kafane.
U neposrednoj okolini postojala je ozbiljna kafanska konkurencija. Pominju se „Zlatna štuka“ i bife „Kod sedam čunova“, a u lokalnoj literaturi ostala je i kafanska dosetka o tome ko će koga „sahraniti“ u borbi za goste. Iza šale se vidi važna činjenica: na malom prostoru uz Dunav postojalo je dovoljno ljudi, prometa i kafanskog života da više lokala živi jedan pored drugog.
Šaran je opstao i postepeno prerastao prvobitni krug alasa i lokalnih gostiju. Za njegove stolove dolazile su nove generacije Zemunaca, umetnici, profesori i gosti iz Beograda. Enterijer i publika menjali su se, ali je Dunav ostao osnovni deo njegovog identiteta.
Venecija – restoran zbog kojeg se prelazila državna granica
Venecija pripada drugačijoj fazi zemunskog ugostiteljstva. Godine 1913. ugledni trgovac, veleposednik i zemunski podgradonačelnik Aleksandar Štrajher podigao je uz tadašnju lučku kapetaniju letnji ugostiteljski paviljon. Drveni objekat izradio je tesar Josip Bogner.
Lokacija je bila izuzetna: odmah uz pristanište i Dunav. Ali najzanimljivije je ko je dolazio.
Zemun je 1913. pripadao Austro-Ugarskoj, a Beograd Kraljevini Srbiji. Između dva grada nije bila samo reka nego državna granica. Uprkos tome, Venecija je brzo privukla goste iz Beograda koji su dolazili lađom ili vozom i prolazili granične formalnosti samo da bi nekoliko sati proveli na zemunskoj obali.
Među imenima koja se povezuju sa tadašnjom Venecijom nalaze se Branislav Nušić, Bora Stanković, Ilija Stanojević Čiča, Dobrica Milutinović, Zorka Todosić, novinari Darko Ribnikar i Jovan Tanović i drugi ljudi beogradskog kulturnog života.
To je možda najbolji pokazatelj reputacije koju je jedno zemunsko ugostiteljsko mesto moglo imati neposredno pred Prvi svetski rat.
Prvobitni drveni paviljon nije opstao. Posle rata zamenjen je čvršćim objektom, a između dva svetska rata Venecija je već bila etabliran restoran. Danju su tu sedeli Zemunci, razgovarali, igrali šah i domine, dok je večernja publika bila življa i uključivala mnoge goste iz Beograda, sada bez nekadašnje državne granice.
Beli medved počeo je kao kuća starog kopnenog Zemuna. Šaran je izrastao uz svet alasa i pristaništa. Venecija je već predstavljala građanski restoran koji privlači publiku iz drugog grada.
Tri kafane – tri različite epohe Zemuna.
Kafana nije bila samo mesto za jelo i piće
Savremena predstava kafane često je svedena na hranu, alkohol i muziku. Istorijska zemunska kafana imala je širu funkciju. Bila je mesto informacija, posla, društva, odmora, pregovora i svakodnevne politike malog grada.
Za jednim stolom moglo se saznati gde je dobar majstor. Za drugim kakav je ulov. Trgovci su razmenjivali informacije, zanatlije dogovarale posao, komšije raspravljale o gradskim događajima, a ljudi sa Dunava o vodostaju i ribolovu. Neke kafane razvijale su prepoznatljivu publiku: zanatlije, alasi, činovnici, trgovci ili ljudi iz određenog kraja grada.
Muzika je vremenom postala važan deo takvog života, ali nije bila jedini sadržaj kafane. Tamburaški sastav mogao je da prolazi između stolova, gost da zatraži pesmu, a čitava sala da je prihvati, ali se za detaljnu priču o tom svetu mora gledati zasebna istorija zemunske kafanske muzike. Za ovu priču važnije je da je kafana mogla biti istovremeno trpezarija, poslovni sastanak, društveni klub, čekaonica i mesto zabave.
Ni taj svet ne treba idealizovati. Kafana je imala i pijanstva, svađe, dugove, kavgadžije i večeri koje se nisu završavale romantično. Upravo zato predstavlja toliko dobar istorijski izvor za svakodnevni život: u njoj se grad nije prikazivao onakav kakav želi da bude, nego onakav kakav jeste.
Kada su stare kafane počele da nestaju
Tokom XX veka menjao se i način života koji ih je stvorio. Nestajale su zaprege i stara svratišta, razvijali su se hoteli, železnica i autobuski saobraćaj, a posle Drugog svetskog rata nacionalizacija je promenila vlasništvo i organizaciju ugostiteljstva. Kasnije dolaze moderni restorani, barovi, kafići, diskoteke i klubovi.
Promenio se i odnos prema stalnom mestu. Nekada je čovek mogao godinama da sedi za istim stolom, poznaje konobara, gazdu i većinu susednih gostiju. Savremeni grad pružio je mnogo više izbora, ali je time izgubio deo takve lokalne vezanosti.
Mnoge zemunske kafane nestale su potpuno. Druge kuće ostale su, ali bez nekadašnje namene. Neka imena opstala su samo u knjigama, starim fotografijama i sećanjima.
Beli medved, Šaran i Venecija zato nisu važni samo zato što su poznata imena. Svaki od njih čuva drugačiji sloj istorije grada: Beli medved svet hanova, putnika i zanatlija; Šaran život Zemuna uz Dunav i alase; Venecija građanski Zemun koji je još pre Prvog svetskog rata umeo da privuče publiku iz Beograda preko državne granice.
Istorija zemunskih kafana zato nije samo istorija ugostiteljstva. To je istorija načina na koji su se ljudi upoznavali, radili, pregovarali, čekali, slavili i provodili vreme.
Kafana može da se zatvori. Tabla može da bude skinuta. Šank, stolice i bašta mogu da nestanu.
Ali ako je nekoliko generacija Zemunaca za istim stolovima provelo deo života, mesto obično ne nestane potpuno.
Ostane jedna rečenica:
„Tu je nekada bila kafana.“
A iza nje gotovo uvek počinje neka zemunska priča.