Postoje datumi koji naknadno dobiju simboliku koju niko u tom trenutku nije mogao da predvidi. 31. decembra 1991. godine, dok je jedna država već nestajala pred očima ljudi i dok je bilo potpuno neizvesno kako će izgledati naredna godina, u zemunskom Pinkiju otvoren je mali klub posvećen muzici.
Dobio je jednostavno ime – Fest.
Te večeri niko verovatno nije razmišljao o tome da će klub opstati duže od mnogih mnogo većih i bogatijih mesta. Nije ni mogao. Pred Zemljom su bile ratne godine, sankcije, nestašice, hiperinflacija i decenija u kojoj će kultura svakodnevnog života pokušavati da preživi zajedno sa ljudima.
Fest je ipak ostao.
I upravo zbog toga njegova istorija nije samo priča o jednom rok klubu. Ona je deo priče o Zemunu devedesetih.
Mali prostor u velikom Pinkiju
Sportsko-kulturni centar Pinki već je decenijama bio jedno od mesta oko kojih se odvijao život Zemuna. Tu se treniralo, gledale su se utakmice, održavali koncerti, susreti i različiti programi.
Kada je Fest otvoren 1991. godine, počeo je skromno, u prostoru uz bioskopsku salu.
Nije izgledao kao veliki koncertni klub. Upravo suprotno. Bio je dovoljno mali da publika praktično stoji uz bend. Između muzičara i ljudi ispred bine nije postojala velika distanca, a ta blizina kasnije će postati jedna od njegovih glavnih osobina.
U Fest se nije dolazilo da bi se sedelo daleko od scene.
Dolazilo se zbog svirke.
Devedesete kada nije bilo lako napraviti koncert
Danas je jednostavno zaboraviti koliko je organizovanje bilo čega tokom devedesetih moglo da bude komplikovano.
Muzički instrumenti i oprema bili su skupi. Putovanja otežana. Novca je bilo malo, a tokom hiperinflacije početkom decenije vrednost honorara mogla je potpuno da se promeni od trenutka dogovora do večeri koncerta.
Ipak, bendovi su svirali.
Mladi su dolazili.
Za deo zemunske publike upravo je Fest postao jedno od mesta na kome se mogla čuti živa gitarska muzika u vreme kada se muzička scena zemlje brzo menjala.
Rok, metal, punk i alternativna muzika imali su svoju publiku, čak i onda kada nisu imali isti prostor u velikim medijima.
Fest joj je dao adresu.
Gradski park 2, Pinki, Zemun.
To je bilo dovoljno da se zna gde se ide.
Mesto na kome su bendovi učili da budu bendovi
Veliki klubovi obično dovode već poznata imena.
Mali klubovi često stvaraju buduća.
Fest je upravo tu imao posebnu ulogu. Njegova bina nije bila rezervisana samo za afirmisane izvođače. Nastupali su i bendovi koji su tek pokušavali da okupe publiku, mladi muzičari kojima je jedna prava klupska svirka vredela više od deset proba u garaži.
U takvom prostoru odmah se vidi da li bend funkcioniše.
Publika je blizu.
Nema velike produkcije iza koje možeš da se sakriješ.
Ako sviraš dobro, ljudi to osećaju.
Ako ne sviraš dobro – još brže.
Zato su mali rok klubovi bili neka vrsta škole. Tek kada bend više puta prođe kroz takve sale, nauči kako se pravi koncert, kako se reaguje kada pukne žica, kada mikrofon otkaže ili kada publika ne reaguje onako kako je zamišljeno.
Fest je tokom godina upravo takvu školu prošao sa mnogim generacijama muzičara.
Kada je Fest postao i bioskop
Sredinom devedesetih dogodila se neobična promena.
Fest se nalazio u predvorju nekadašnje bioskopske sale u Pinkiju, ali ideja ljudi koji su ga vodili bila je da taj prostor ponovo dobije i filmsku funkciju.
Kada se klub preselio u samu salu, nastao je Kafe bioskop Pinki.
Prvi prikazani film bio je „Pre kiše“ Milča Mančevskog.
Koncept je bio jednostavan, ali drugačiji od klasičnog bioskopa. Film se gledao u mnogo opuštenijem klupskom ambijentu, pa su se na istom mestu počeli preplitati film i muzika.
Od 1995. do 1999. godine u tom prostoru prikazano je više od stotinu filmova.
Fest je tako nekoliko godina bio mnogo više od rok kluba.
Bio je jedno od poslednjih mesta u Zemunu gde je bioskop još zaista živeo.
Poslednji film koji nije prikazan
Priča Kafe bioskopa završila se naglo.
Poslednja planirana projekcija bila je „Kraljica Margo“.
Do nje nije došlo.
Rad bioskopa prekinut je početkom bombardovanja Jugoslavije u martu 1999. godine.
Tako je, sasvim nenamerno, Fest ostao vezan i za završetak jedne mnogo starije zemunske priče. Posle Centrala, Slobode, Jedinstva, Sutjeske i drugih sala o kojima smo već pisali, Kafe bioskop u Festu bio je poslednji aktivni bioskop u Zemunu tog vremena.
U prostoru koji je počeo kao rok klub završila se istorija klasičnog zemunskog bioskopskog života XX veka.
To je detalj koji Fest čini još zanimljivijim.
Jedan Zemun je slušao jedno, drugi nešto sasvim drugo
Devedesete u Zemunu nisu imale jednu muziku.
Dok je u jednom lokalu svirala narodna muzika, nekoliko ulica dalje mogao se čuti rok. Jedan deo mladih pratio je ono što je dominiralo televizijama i radio-stanicama, dok je drugi tražio kasete stranih bendova, razmenjivao snimke i čekao vikend da ode na koncert.
Fest je pripadao ovom drugom svetu.
Nije značilo da svi koji su tamo dolazili izgledaju isto, slušaju potpuno iste bendove ili imaju iste stavove.
Ali postojalo je nešto zajedničko.
Želeli su živu svirku.
I u vreme kada je mnogo toga oko njih delovalo privremeno, takva mesta su stvarala osećaj normalnosti.
Bend se popne na binu.
Svetla se ugase.
Prvi akord.
Nekoliko sati svet napolju nije najvažnija stvar.
Pinki koji je prokišnjavao, a ipak bio pun života
Ni sam Pinki tokom devedesetih nije prolazio lako.
Objekat je već tada imao ozbiljne probleme sa održavanjem. Iz 1996. godine ostao je gotovo neverovatan podatak da su zaposleni u velikoj hali postavili desetine kofa kako bi skupljali vodu koja je prokišnjavala sa krova i zaštitili parket.
Ali i takav Pinki je radio.
Sportisti su trenirali.
Publika je dolazila.
Fest je pravio svirke.
U tome možda ima nečega karakterističnog za čitavu deceniju.
Mnogo toga nije funkcionisalo kako bi trebalo.
Ali se ipak nekako nastavilo.
Klub koji je preživeo devedesete
Kada se govori o starim mestima za izlazak, najčešći završetak priče glasi:
„Tu je nekada bilo…“
Kod Festa nije tako.
Klub je preživeo devedesete, promene muzičkih trendova, nove generacije publike i čitave promene načina na koji se muzika sluša.
Ploče su zamenile kasete.
Kasete CD-ovi.
CD-ove MP3 fajlovi.
Zatim je gotovo sve završilo na telefonu.
Fest je ostao mesto žive muzike.
Tokom narednih decenija kroz njega su prolazili rok, punk, metal i alternativni bendovi, domaći i strani izvođači, tribute sastavi i nove generacije muzičara koje još uvek tek pokušavaju da naprave svoje prve ozbiljne korake.
Zato njegovo otvaranje poslednjeg dana 1991. danas izgleda gotovo simbolično.
Jedna veoma teška decenija tek je počinjala.
A u jednom malom prostoru u Pinkiju neko je uključio pojačalo.
I muzika je krenula.
Više od tri decenije kasnije još nije prestala.