Stara zemunska kafana nije imala plejlistu. Nije postojao algoritam koji bira sledeću pesmu, niti je gost unapred znao šta će čuti kada sedne za sto. Muzika se stvarala u istoj prostoriji u kojoj se razgovaralo, jelo, pilo, slavilo i ćutalo, a repertoar nisu određivale samo note nego ljudi koji su te večeri bili za stolovima. Zato priča o muzici u zemunskim kafanama nije samo priča o tamburašima, već o vremenu kada se pesma naručivala čoveku koji stoji nekoliko koraka od vas i kada je ista melodija jedne večeri mogla biti vesela, a sledeće sasvim drugačija.
Tambura nije bila kafanski ukras
Tamburaška praksa u Vojvodini razvijala se tokom XIX i XX veka, kada su od jednostavnijih oblika muziciranja nastajali sve organizovaniji sastavi i profesionalni orkestri. Menjali su se instrumenti, njihova uloga i repertoar. U većim sastavima ustaljivali su se prim ili bisernica, bračevi, čelo, bugarija i berda, dok su se u manjim kafanskim ansamblima kombinacije prilagođavale prostoru, muzičarima i publici, a pridruživali su se i violina, harmonika ili pevač. Zato ne postoji jedan „originalni zemunski kafanski orkestar“ koji bi se mogao preslikati na sve epohe. Postojala je praksa: muzičari su morali da znaju mnogo pesama i, još važnije, da znaju kome sviraju.
Šta su zapravo bile „starogradske pesme“?
I izraz „starogradska muzika“ treba koristiti pažljivo. Danas njime obuhvatamo veliki repertoar gradskih pesama, romansi, komponovanih melodija i pesama koje su vremenom prihvaćene kao deo stare gradske tradicije, ali ljudi koji su ih prvi slušali nisu nužno govorili da slušaju „starogradsku muziku“. Za njih je to često bila jednostavno muzika njihovog vremena. Repertoar kafanskih sastava nije bio muzejska zbirka: starije pesme ostajale su u opticaju, a nove su ulazile čim ih publika prihvati. Ono što jedna generacija doživljava kao novu popularnu melodiju, sledeća može nazivati starogradskom. Zemunske kafane zato nisu samo čuvale tradiciju – u njima se ona stalno dopunjavala.
Pesma je zavisila od stola
Kafanski muzičar nije mogao da svira kao da publika ne postoji. Za jednim stolom slavilo se venčanje, za drugim rođenje deteta, negde je društvo želelo veselu noć, a nekoliko metara dalje sedeo je čovek koji je došao zbog jedne određene pesme. Orkestar je morao da prepozna razliku. Nije bilo dovoljno poznavati melodiju i tekst: trebalo je znati kada prići stolu, kada ubrzati tempo, kada pustiti goste da pevaju i kada završiti pesmu bez pretvaranja večeri u koncert. U manjim kafanama često nije bilo potrebe za velikim ozvučenjem. Muzičari i gosti delili su isti prostor, pa je granica između izvođača i publike bila mnogo manja nego danas. Pesma nije dolazila iz zvučnika na plafonu, već od čoveka kojeg ste mogli da pogledate u oči.
Zašto je bakšiš bio samo deo priče
Pesma se naručivala, a muzičari nagrađivali, ali bi bilo pogrešno taj odnos svesti samo na bakšiš. Stalni gosti vremenom su upoznavali muzičare, a muzičari goste. Znalo se ko šta voli, koje društvo traži koju vrstu pesme i kada nekome treba odsvirati nešto što nije ni stigao da zatraži. Gramofon može savršeno reprodukovati pesmu. Ne može da primeti ko je upravo ušao kroz vrata.
Šaran – gde je reka bila deo svakodnevice
Jedno od mesta na kojima se može pratiti kontinuitet zemunske kafanske kulture jeste „Šaran“. Njegova istorija duža je od jednog veka i vezuje se za zemunskog alasa Vićentija Vukotića, koji je u prizemlju svoje kuće otvorio kafanu na obali Dunava. Za ovu priču nije najvažnije ponovo prepričavati istoriju „Šarana“, već razumeti zašto je takvo mesto bilo pogodno za kafansku muziku. Publika nije dolazila iz jednog društvenog sloja: kroz različite epohe smenjivali su se alasi, putnici, trgovci, lokalni gosti i ljudi iz drugih delova grada, a uz hranu i piće muzika je bila još jedan razlog da se za stolom ostane duže. Dunav je imao mnogo praktičniju ulogu nego u današnjim nostalgičnim opisima – od njega se živelo, njime se plovilo, iz njega vadila riba, uz njega radili alasi i pristanište. Kafana uz Dunav zato nije bila samo restoran sa lepim pogledom, već deo jednog načina života.
Da li se u Zemunu pevalo samo o Dunavu?
Ne. Pesme o rekama, lađama, ljubavi, rastancima i gradskom životu prirodno su nalazile mesto u repertoaru, ali zemunske kafane nisu imale zatvoren katalog „zemunskih pesama“. Muzičari su svirali ono što publika poznaje i traži: vojvođanske i sremske gradske pesme, romanse, komponovanu narodnu muziku, popularne melodije, a kasnije i pesme koje nisu pripadale tradicionalnom tamburaškom repertoaru. Zemun je bio pogranični, trgovački i multikulturni grad, pa ni njegova muzika nije mogla biti zatvorena. Menjala se zajedno sa ljudima koji su u njega dolazili.
Radio je promenio kafanu
Posle Drugog svetskog rata muzika više nije morala da bude izvedena u istoj prostoriji da bi se čula. Radio je ulazio u kuće i lokale, gramofonske ploče postajale dostupnije, kasnije je došla televizija, a profesionalni tamburaški orkestri Radio Novog Sada imali su značajnu ulogu u oblikovanju i popularizovanju tamburaškog zvuka. Novi izvođači širili su repertoar daleko izvan kafana. Za kafanu je to bila konkurencija, ali ne i kraj: radio je mogao da pusti pesmu, ali nije mogao da napravi istu društvenu situaciju.
Dok su jedni slušali tamburaše, drugi su išli na igranke
Šezdesete i sedamdesete donele su novu kulturu izlaska. Mlade generacije sve više su išle na igranke, slušale šlagere, rok, džez i zabavnu muziku, a u Zemunu se razvijao drugačiji noćni život. Ipak, kafane nisu ostale rezervisane samo za starije. Granice su bile mekše: čovek je mogao sa osamnaest godina da ide na igranku, nekoliko godina kasnije u klub, a zatim sa prijateljima da završi veče uz tamburaše. Muzički ukusi nisu bili identitetske legitimacije koje se nikada ne menjaju. Ljudi su prelazili iz jednog sveta u drugi.
Džakarta – kada su studenti prisvojili kafansku tradiciju
Možda najbolji dokaz da tamburaška kafana nije pripadala samo „starom Zemunu“ nalazi se daleko od Gardoša i obale. Na Tošinom bunaru nalazila se čuvena kafana „Džakarta“, koju su generacije studenata iz obližnjeg Studentskog grada sedamdesetih godina vezivale za svoj život. Sačuvano sećanje opisuje društvo koje je krajem sedamdesetih posle položenih ispita odlazilo tamo – leti u baštu, tokom hladnijih dana unutra – i slavilo uz zvuke tamburica. To je važan detalj: studenti koji su u Beograd i Zemun dolazili iz svih krajeva Jugoslavije nisu nasledili tu kafanu od svojih dedova, već su je sami pretvorili u svoje mesto. Tako se tradicija održava – ne tako što ostaje nepromenjena, nego tako što je nova generacija prihvati iz sopstvenih razloga.
Muzika je učila i kako se sedi u kafani
Uz pesmu se prenosila čitava kultura ponašanja: kako se naručuje, kada se nazdravlja, kada se muzičaru prilazi, kada je bolje sačekati da završi pesmu za susednim stolom, kako se društvo uključuje u refren i kada treba pustiti da razgovor ponovo preuzme veče. Takva pravila uglavnom nisu bila napisana, već su se učila gledanjem starijih. Stare kafane, međutim, ne treba idealizovati. Bilo je pijanih gostiju, svađa, loše muzike, napornih narudžbina, razbijenih čaša i večeri koje niko nije želeo da pamti. Kafana nije bila kulturna institucija u svečanoj sali. Bila je stvarni život. Upravo zato je zanimljiva.
Kada je pesma morala da se sačeka
Danas gotovo svaka snimljena pesma može da počne nekoliko sekundi nakon što je poželimo. Telefon ne zna da li smo je pustili zato što nam se dopada ili zato što nas podseća na čoveka kojeg više nema. U kafani je pesma imala drugačiji put: trebalo je da stignu muzičari, da ih primetite, da dođu do vašeg stola, da im kažete šta želite, da pronađu tonalitet i započnu uvod. Tek tada počinje pesma. Možda je upravo zato mogla tako snažno da ostane vezana za određeni trenutak, mesto, društvo, jedan sto i jednu noć.
Nisu pesme bile samo zemunske – način na koji su se pamtile jeste
Najveća greška bila bi tvrditi da su zemunske kafane imale potpuno jedinstvenu muziku kakvu niko drugi nije slušao. Mnoge iste pesme čule su se u Novom Sadu, Sremskoj Mitrovici, Beogradu, Subotici i drugim gradovima. Poseban je bio kontekst: u jednom slučaju pesma je bila vezana za alase i kafanu kraj Dunava, u drugom za studente iz „Džakarte“, u trećem za porodično slavlje, društvo koje godinama sedi za istim stolom ili noć koju je neko zapamtio mnogo duže nego što je očekivao.
Zato istoriju muzike u zemunskim kafanama ne treba tražiti samo u naslovima pesama, već u odnosu između muzičara i gosta, promenama repertoara, načinu na koji je tambura iz regionalne tradicije stigla do profesionalnih orkestara, radija i savremenih restorana, i u činjenici da je tokom svih tih promena opstala jedna jednostavna ideja: neko sedi za stolom i poželi pesmu, a nekoliko trenutaka kasnije ona počne samo za njega.