Postojalo je vreme kada se uveče iz kuće nije izlazilo zato što je rezervisan sto, kupljena karta ili dogovoren tačan program. Izlazilo se da se vidi ko je izašao. Za nekoliko generacija Zemunaca upravo je korzo bio jedan od najvažnijih večernjih rituala grada: nije bio lokal, manifestacija niti zvanično šetalište, već deo grada koji bi u određeno doba večeri postao mesto susreta, posmatranja, upoznavanja i razmene novosti.
Neko je šetao. Neko stajao sa strane. Neko je došao zbog društva, neko zbog određene devojke ili mladića, neko da čuje šta se događa, a neko jednostavno da bude viđen. U gradu u kojem se mnogo ljudi međusobno poznavalo nije bilo potrebno unapred dogovoriti deset detalja večeri. Dovoljno je bilo izaći.
Od Centrala do Slobode
Jedan od najčvršćih opisa zemunskog korzoa ostavio je književnik David Albahari. Sećajući se Zemuna, zapisao je da je Glavna ulica pre nekoliko decenija u večernjim satima pripadala šetačima koji su satima prelazili s jedne na drugu stranu ulice, između nekadašnjih bioskopa „Central“ i „Sloboda“.
To je možda najpreciznija slika starog korzoa.
Nije se išlo od tačke A do tačke B da bi se negde stiglo. Sama šetnja bila je cilj. Ista trasa prolazila se više puta. Ljudi koje ste videli pre deset minuta ponovo bi dolazili iz suprotnog pravca. Jedni bi nastavili, drugi zastali, treći se priključili poznanicima.
Glavna ulica nije bila samo saobraćajnica. U određenim večernjim satima postajala je pozornica grada.
Korzo nije imao jednu zauvek određenu trasu
Zemunski korzo ipak ne treba nacrtati jednom linijom na karti i proglasiti da je uvek bio baš tu. Sećanja različitih generacija pokazuju drugačiju sliku.
Za Albaharijevu generaciju izrazito važan bio je potez Glavne između Centrala i Slobode. Zoran Modli, koji je odrastao u Zemunu i šezdesetih pohađao Zemunsku gimnaziju, sećao se korzoa koji se prostirao kejom uz Dunav.
Upravo ta razlika je dragocena.
Korzo nije bio institucija sa propisanom trasom. Bio je navika. Kako se grad menjao i kako su stasavale nove generacije, pomerala su se i mesta na kojima se uveče trebalo pojaviti. Glavna, prostor oko Centrala, okolne ulice i kej pripadali su istom širem sistemu večernjeg Zemuna.
Videti i biti viđen
Danas je lako potceniti koliko je važna bila sama fizička prisutnost na ulici. Ako niste izašli, niste videli ko je izašao. Ako želite nekoga da sretnete, morali ste biti tamo gde postoji šansa da će i on doći.
Korzo je zato imao veoma jednostavnu, ali moćnu logiku: ljudi su izlazili jer su znali da će izaći i drugi ljudi.
Za mlade je to bilo naročito važno. Modli je opisivao kako su školske drugarice, koje su preko dana viđali u školskim keceljama, na večernjem korzou uz Dunav izgledale potpuno drugačije. U toj uspomeni nema samo nostalgije. Vidi se prelazak iz školskog u društveni život: uveče više niste samo učenik iz određenog odeljenja, već neko ko bira kako će izgledati, s kim će hodati i kome će privući pažnju.
Korzo je bio prostor prvih pogleda, simpatija, ljubomore, odbijanja i udvaranja, ali i sasvim običnog prijateljskog druženja.
„Majmunsko ostrvo“
U lokalnim sećanjima Zemunaca ostao je i nadimak „Majmunsko ostrvo“ za mesto kod Centrala na kojem su se okupljali mladići i posmatrali prolaznike korzoa.
Takve nazive treba razumeti upravo kao deo usmene istorije grada, a ne kao zvanične geografske pojmove. Njihova vrednost je u tome što pokazuju kako su stanovnici sami imenovali pojedine tačke svog društvenog života.
Jedan ugao mogao je imati potpuno drugo značenje za nekoga ko samo prolazi i za grupu mladića koja se na njemu svake večeri sastaje.
Na takvim mestima nisu se razmenjivali samo pogledi. Tu su kružile gradske informacije: ko se vratio iz vojske, ko je počeo da radi, ko je kupio automobil, ko je otišao u inostranstvo, ko je sa kim viđen i ko se sa kim posvađao.
Korzo je imao i sopstvenu informativnu mrežu.
Bioskopi kao orijentiri, a ne samo sale
Nije slučajno što se granice korzoa u Albaharijevom sećanju određuju prema bioskopima „Central“ i „Sloboda“. Bioskopi su tada bili mnogo više od prostorija u kojima se gledao film. Bili su jasne gradske tačke susreta.
Moglo se dogovoriti „kod Centrala“ bez dodatnog objašnjavanja. Tu se čekalo društvo, gledalo ko dolazi, kupovala karta ili samo prolazilo dalje Glavnom. Kada bi se projekcija završila, publika nije izlazila na prazan parking već pravo u gradski život. Ljudi bi se uključili u šetnju, otišli dalje prema centru ili produžili večernje druženje.
Detaljnu istoriju zemunskih bioskopa treba ostaviti posebnom članku. Za priču o korzou važno je nešto drugo: oni su bili čvorišta oko kojih se formirao ritam večeri.
Grad je imao nepisana pravila
Korzo nije imao red vožnje, ulaznicu ni kućni red, ali je imao sopstvena nepisana pravila. Znalo se kada ljudi počinju da izlaze, gde se najčešće prolazi i gde određeno društvo stoji. Neke grupe su šetale, druge više posmatrale. Nekome je trebalo nekoliko krugova da se ohrabri da priđe osobi zbog koje je došao.
To nije bila idilična scena bez problema. Bilo je dosade, podsmeha, ljubomore, svađa i sukoba, kao i u svakom društvenom životu mladih. Sećanja vremenom prirodno izdvajaju lepše trenutke i potiskuju neprijatne.
Zato korzo ne treba pretvoriti u dokaz da je „nekada sve bilo bolje“.
Bio je jednostavno drugačiji oblik društvenog života.
Kada je ulica bila društvena mreža
Najvažnija razlika između tadašnjeg korzoa i današnjeg izlaska nije odeća, muzika niti cena pića.
Razlika je način na koji se dolazilo do drugih ljudi.
Danas možete znati gde je prijatelj pre nego što napustite kuću. Možete poslati poruku, pogledati fotografiju, dogovoriti mesto i vreme ili videti ko je već negde izašao.
Na korzou se veliki deo toga saznavao tek kada stignete.
Da biste videli ko je u gradu, morali ste da budete u gradu. Da biste sreli nekoga, morali ste da prođete pored njega. Da biste upoznali novu osobu, neko je morao nekoga da predstavi ili ste morali sami da priđete.
Zato korzo nije bio samo šetnja.
Bio je analogna infrastruktura društvenog života.
Šezdesete su već donosile promenu
Tokom šezdesetih javlja se sve više drugih načina izlaska. Igranke, nova popularna muzika, radio, gramofonske ploče i kasnije diskoteke počinju da stvaraju mesta na koja se više ne dolazi samo zbog ljudi nego i zbog programa.
Zemunska gimnazija je dobar primer te promene. Zoran Modli i David Albahari kao gimnazijalci predstavljali su vršnjacima novu svetsku muziku. U jednom periodu u svečanoj sali nije se igralo zbog bojazni da dotrajali pod neće izdržati, pa su učenici sedeli i slušali ploče.
Ta epizoda pripada zasebnoj istoriji zemunskih igranki i muzike, ali ovde pokazuje nešto drugo: korzo više nije bio jedini način da mladi budu zajedno.
Postepeno su nastajala mesta sa sopstvenim sadržajem.
Zašto je korzo nestao?
Nije nestao jednog dana i nema tačnog datuma kada je poslednji Zemunac „otišao na korzo“.
Promenio se grad.
Automobila je bilo sve više. Glavna je postajala opterećenija saobraćajem. Bioskopi su gubili nekadašnji društveni značaj. Otvarali su se novi lokali, klubovi i mesta zabave. Generacije su dobijale sve više mogućnosti da veče provedu na drugom mestu.
Kasnije su telefoni, internet i društvene mreže potpuno promenili način dogovaranja i upoznavanja, ali bi bilo pogrešno reći da su oni „ubili“ zemunski korzo. Njegovo povlačenje počelo je mnogo ranije, sa promenama samog grada i kulture izlaska.
David Albahari je početkom XXI veka mogao samo da konstatuje: korzo više ne postoji.
Glavna pamti drugačiju vrstu gužve
Danas Glavna ulica i dalje pripada najvažnijim pravcima starog Zemuna, unutar zaštićene prostorne kulturno-istorijske celine, ali njen ritam nije isti kao u vremenu korzoa. Saobraćaj je decenijama postajao sve intenzivniji, što je i Albahari primećivao dok je pisao o ulici koju je poznavao od mladosti.
Zgrade su mnoge iste.
Prostor između njih nije.
Nekadašnja večernja gužva nije nastajala zato što ljudi moraju negde da stignu, već zato što žele da budu upravo tu.
To je možda najvažnija razlika.
Kada se izlazilo bez dogovora
Kada stariji Zemunac kaže da je išao na korzo, ne govori samo o hodanju Glavnom ili kejom. Govori o čitavom sistemu društvenog života koji je mogao da funkcioniše zato što je dovoljno ljudi u isto vreme imalo istu ideju:
izaći napolje.
Nije se moralo znati ko će biti tamo.
Upravo je u tome bila poenta.
Možda ćete sresti prijatelja. Možda nekoga koga izbegavate. Možda osobu zbog koje ste obukli bolju košulju ili haljinu. Možda nikoga posebnog.
Ali ako ostanete kod kuće, nećete znati šta ste propustili.
Zato se izlazilo.
Glavna je bila tamo.
Korzo je bio tamo.
A negde između Centrala, Slobode, keja i nekoliko stotina poznatih lica odvijao se jedan od najjednostavnijih oblika gradskog života:
ljudi su izlazili da bi sreli ljude.