Zemun XIX veka bio je grad trgovaca, zanatlija, putnika i lađara, pogranična varoš u kojoj su se svakodnevno susretali različiti ljudi, jezici i običaji. Gostionice su bile sastavni deo takvog života. U njima se jelo i pilo, ali se i trgovalo, razgovaralo, saznavale su se vesti i sklapali poslovi.
Za takva mesta Zemun, izgleda, nije oskudevao u prostoru.
Za pozorište jeste.
U kasnijim zapisima, uz pozivanje na „Zemunski glasnik“, sačuvana je jedna zajedljiva primedba koja možda bolje od dugih istorijskih opisa dočarava kulturne prilike tadašnje varoši:
„Stotinu i dvadeset bircuza imamo u varoši, a nemamo pristojne dvorane gde bi se pozorište ljudski moglo smestiti.“
Iza ove rečenice krije se mnogo više od neobične statistike. Zemun je već imao publiku koja je želela pozorište, ali grad još nije imao prostor koji bi takvoj publici odgovarao.
A pozorište je u Zemun stiglo mnogo pre nego što je dobilo svoju pravu dvoranu.
Kada je gostionica postajala pozorište
Godine 1837. u Zemun je stiglo Leteće diletantsko pozorište, družina osnovana u Novom Sadu.
Nije ih dočekala pozorišna zgrada. Nije je ni bilo.
Predstave su održavane u sali zemunske gostionice „Kod zlatnog lava“.
Danas je teško zamisliti da se ozbiljna pozorišna predstava održava u gostionici, ali u prvoj polovini XIX veka takva praksa nije bila neobična. Putujuće družine koristile su prostore koje su gradovi mogli da im ponude, a dovoljno velika gostionička sala mogla je privremeno da postane gledalište.
Sačuvani teatrološki podaci govore da je interesovanje za Leteće diletantsko pozorište bilo veliko. Družina je vodila računa o kostimima i dekoracijama, a na repertoaru su se, između ostalog, nalazili „Miloš Obilić“ i „Kir Janja“ Jovana Sterije Popovića, kao i druga dela tadašnjeg pozorišnog repertoara.
Za Zemun je posebno zanimljiv još jedan detalj.
Među članovima družine nalazio se Stevan Karamat iz Zemuna.
Tako je još 1837. godine, u jednoj zemunskoj gostionici, postojalo nešto što će narednih decenija postajati sve važnije — domaća publika željna pozorišta.
Novi Sad i Zemun povezani pozornicom
Novo razdoblje počelo je 1861. godine osnivanjem Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu.
U vreme kada stalne pozorišne zgrade nisu postojale u svakom gradu, gostovanja su bila važan deo pozorišnog života. Glumci su putovali, a predstave su izvođene tamo gde je postojala publika koja je želela da ih vidi.
Zemun je postao jedno od važnih mesta njihovih gostovanja.
Prema kasnijim pregledima istorije pozorišnog života grada, Srpsko narodno pozorište je od osnivanja pa do balkanskih ratova u Zemunu odigralo više od pet stotina predstava.
Broj je upečatljiv upravo zbog jednog paradoksa: grad sa tako živom pozorišnom publikom dugo nije imao odgovarajuću pozorišnu dvoranu.
I tu konačno razumemo zašto je neko u XIX veku smatrao da vredi zapisati da Zemun ima 120 bircuza.
Ali kada je nastala čuvena rečenica?
Kasniji izvori nisu sasvim saglasni oko godine kada je ova primedba objavljena. „Književne novine“ su 6. avgusta 1966. navele da ju je „Zemunski glasnik“ objavio 1862. godine, povodom gostovanja Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada.
Taj datum, međutim, ne može biti tačan: „Zemunski glasnik“ počeo je da izlazi tek 4. novembra 1867. godine.
U kasnijim pregledima zemunske kulturne istorije ista primedba vezuje se za 1868. godinu, uz podatak da su kiše ometale pozorišne predstave. Dok se ne pronađe i proveri tačan originalni broj lista, 1868. godinu treba smatrati verovatnijom, ali ne i definitivno potvrđenom.
Ono što nije sporno jeste sama suština primedbe: Zemun je imao brojnu pozorišnu publiku i česta gostovanja, ali nije imao odgovarajuću pozorišnu dvoranu.
Šta je zapravo bio „bircuz“?
Reč danas zvuči gotovo šaljivo, ali je u tadašnjem srednjoevropskom okruženju bila sasvim razumljiva. „Bircuz“ je označavao gostionicu ili krčmu, a sama reč potiče iz nemačkog jezičkog kruga.
U Zemunu takva mesta nisu služila samo za piće.
Grad je bio važna trgovačka i pogranična tačka, pa su gostionice i svratišta bila deo njegove svakodnevice. Tu su odsedali putnici, sastajali se trgovci, razmenjivale vesti i vodili poslovi. Bila su to mesta društvenog života mnogo šireg značaja nego što današnja reč „kafana“ na prvi pogled sugeriše.
Zato podatak o 120 bircuza ne treba posmatrati samo kao podsmeh starom Zemunu.
Poenta tadašnje primedbe bila je u poređenju.
Ako je grad mogao da ima toliko gostionica, kako nije mogao da ima makar jednu pristojnu dvoranu za pozorište?
Između kafane i pozornice
U toj jednoj rečenici zapravo možemo da vidimo Zemun u trenutku promene.
Sa jedne strane bio je stari svet trgovačke i pogranične varoši — gostionice, putnici, trgovci, zanatlije i svakodnevna vreva.
Sa druge strane stvarala se publika koja je želela Steriju, glumce iz Novog Sada i redovne pozorišne predstave.
A ta dva sveta u početku nisu bila ni sasvim odvojena.
Najbolji dokaz je gostionica „Kod zlatnog lava“.
U njenoj sali 1837. godine nisu se samo okupljali gosti. Tu je zemunska publika gledala pozorište.
Nekoliko decenija kasnije takvo rešenje očigledno više nije bilo dovoljno. Kulturne potrebe grada postajale su veće, a stari prostori sve manje odgovarajući.
Zato priča o 120 bircuza nije priča o tome da je stari Zemun samo voleo kafane.
Naprotiv.
To je priča o gradu koji je polako prerastao sopstvene gostionice.
I možda upravo zato jedna zajedljiva rečenica, zapisana pre više od jednog i po veka, i danas tako dobro opisuje trenutak u kojem se Zemun nalazio:
za kafanu je prostora bilo — za pozorište ga je tek trebalo stvoriti.