Sa zemunske obale Beograd se oduvek video gotovo na dohvat ruke. Ali u jesen 1813. godine, nekoliko kilometara Save delilo je dva potpuno različita sveta.
Na jednoj strani bio je Zemun, grad Habzburške monarhije. Na drugoj se rušila Srbija nastala tokom Prvog srpskog ustanka.
Kako je osmanska vojska napredovala, prema Savi su krenuli ustanici, njihove porodice, sveštenici, trgovci i običan narod. Za mnoge je jedini spas bio prelazak preko reke.
Zemun se za samo nekoliko dana pretvorio u jedno od glavnih utočišta poražene ustaničke Srbije.
Preko Save u drugi svet
Prvi srpski ustanak trajao je gotovo deset godina, ali se 1813. odnos snaga potpuno promenio. Bukureškim mirom 1812. godine Rusija je okončala rat sa Osmanskim carstvom, čime su ustanici ostali bez dotadašnje ruske vojne podrške. Naredne godine osmanska vojska krenula je u odlučujući napad na Srbiju.
Odbrana se raspadala, gradovi su padali, a stanovništvo je pokušavalo da se skloni pre povratka osmanske vlasti.
Za sever Srbije najbliži izlaz bio je Zemun.
Ali prelazak Save nije značio samo bekstvo iz Beograda. Značio je prelazak državne granice.
Među ljudima koji su stigli u Zemun bio je i Karađorđe Petrović, zajedno sa članovima porodice, pojedinim ustaničkim starešinama i drugim ljudima iz vrha ustaničke Srbije.
Ni vožd, međutim, nije mogao jednostavno da uđe u grad.
Svi koji su sa osmanske teritorije dolazili u Habzburšku monarhiju morali su kroz zemunski Kontumac, veliki karantinski kompleks na prostoru današnjeg Gradskog parka.
U jednom trenutku u njemu je evidentirano više od 1.500 izbeglica, pa Zemun više nije mogao da primi sve ljude. Formirani su dodatni privremeni karantini duž Save i Dunava.
Grad prepun izbeglica
Zemun je tada imao svega nekoliko hiljada stanovnika, pa je dolazak tolikog broja ljudi predstavljao ogroman udar na grad.
Trebalo je obezbediti smeštaj, hranu i vodu. Sanitarni uslovi brzo su se pogoršavali, a među iscrpljenim izbeglicama širile su se bolesti, naročito dizenterija.
Preko Save nisu stizali samo ljudi.
Iz Srbije su sklanjane i crkvene dragocenosti. Među njima su bile mošti Stefana Prvovenčanog, koje su preko Zemuna prenete u manastir Fenek.
Tako se u Zemunu i njegovoj neposrednoj okolini nakratko našao veliki deo političkog, vojnog i duhovnog sveta poražene ustaničke Srbije.
Karađorđe je iz Kontumaca prebačen u Fenek, gde je nastavio karantin. Tamo su do njega stizale vesti o propasti ustanka, ponovnom padu Beograda i stradanju ljudi koji nisu uspeli da pobegnu.
Savremenici ga opisuju kao potpuno slomljenog.
Čovek koji je gotovo deset godina predvodio ustanak sada je sa druge strane Save gledao zemlju koju je upravo izgubio.
Zemun kao poslednja kapija
Ni prelazak na austrijsku teritoriju nije značio potpunu slobodu. Ustaničke starešine bile su pod nadzorom vlasti, kretanje im je ograničavano, a kasnije su mnogi premešteni dalje od granice.
Obični ljudi često nisu imali gde da odu. Ostajali su u Zemunu, Sremu i okolnim mestima, čekajući priliku da se vrate svojim kućama.
Već naredne godine pojavila se nova opasnost — kuga. Zbog epidemije su veze između dve obale ponovo strogo kontrolisane, a reka koja je 1813. bila put spasa ponovo je postala granica.
Danas kroz Gradski park prolazimo bez mnogo razmišljanja o tome šta se na tom prostoru događalo.
Ali u jesen 1813. godine tu su stajali ljudi koji nisu znali gde će sutra živeti.
Među njima su bili Karađorđe, vojvode, sveštenici, žene, deca i hiljade ljudi koji su iz Srbije poneli samo ono što su mogli da prenesu preko Save.
Zemun je tada ponovo pokazao šta znači biti grad na granici.
Vekovima su kroz njega prolazili trgovci, putnici i vojske.
Ali 1813. nisu dolazili ljudi koji su želeli da nastave put.
Dolazili su ljudi koji su izgubili mesto sa kojeg su krenuli.
Dok se sa druge strane Save rušila ustanička Srbija, Zemun je postao njena najbliža kapija ka sigurnosti.