Danas je gotovo nemoguće zamisliti tramvaj koji prolazi kroz centar Zemuna. Šine u zemunskim ulicama, električni vodovi iznad njih, tramvaj sa prikolicom koji usporava kod Pošte i hotela „Central“, a na prednjoj strani veliki broj 14. Nema presedanja na Novom Beogradu niti autobusa preko Brankovog mosta. Sednete u centru Zemuna i tramvaj vas vodi pravo prema centru Beograda.
Do Terazija.
Takav Zemun nije legenda. Tramvajska linija broj 14 zaista je povezivala Zemun i Beograd, a kada je 5. novembra 1935. puštena u saobraćaj, postala je jedan od najupečatljivijih simbola modernizacije grada između dva svetska rata.
Pre tramvaja, Beograd je bio mnogo dalje
Zemun i Beograd vekovima su stajali jedan naspram drugog, ali prelazak između dva grada nije bio jednostavan. Putovalo se železnicom i lađama, a početkom 1935. uspostavljena je i autobuska veza.
Presudna promena dogodila se 16. decembra 1934, kada je preko Save otvoren Most kralja Aleksandra I. Bio je to prvi stalni drumski most koji je neposredno povezao Beograd sa prostorom prema Zemunu. Uz novi put Beograd–Zemun tokom 1935. izgrađena je i tramvajska pruga. Radove je sprovela beogradska opština, a njihova vrednost iznosila je oko 12 miliona tadašnjih dinara.
Nova linija broj 14 povezivala je samo srce Beograda sa Glavnom poštom i hotelom „Central“ u Zemunu. U prvobitnom obliku imala je svega sedam stanica, pa se između dva gradska centra putovalo izuzetno praktično za tadašnje prilike.
5. novembar 1935 – četrnaestica stiže u Zemun
Tramvajski saobraćaj prema Zemunu svečano je otvoren 5. novembra 1935. Datum se poklapao sa još jednim važnim danom zemunske istorije: tačno sedamnaest godina ranije, 5. novembra 1918, srpska vojska ušla je u Zemun.
Tadašnja štampa zabeležila je atmosferu prvog polaska. Tri tramvajska voza bila su ukrašena cvećem i zastavicama, a prvi i vencem. Čekali su na početku Prizrenske ulice, neposredno ispred hotela „Moskva“, dok je okupljeno građanstvo pozdravljalo putnike.
U izvorima postoji mala razlika u označavanju beogradske početne tačke. Istorijski pregled GSP-a navodi trasu od hotela „Balkan“ u Prizrenskoj ulici do hotela „Central“ u Zemunu, dok novinski zapis o samoj svečanoj vožnji opisuje polazak tramvaja iz prostora ispred „Moskve“. To zapravo nisu nužno suprotstavljeni podaci: govori se o veoma bliskim tačkama u samom centru tadašnjeg Beograda.
U Zemunu je četrnaesticu čekao veliki broj građana. Električni tramvaj koji je stigao preko Save nije predstavljao samo novu liniju javnog prevoza. Za grad koji je još jednu generaciju ranije živeo na granici dve države bio je to vrlo vidljiv znak novog vremena.
Sedam stanica do Zemuna
Najveća prednost četrnaestice bila je jednostavna: povezivala je centar sa centrom. Zemunac više nije morao da odlazi do pristaništa, čeka lađu ili koristi skuplji autobus. Tramvaj je u početku polazio približno svakih petnaest minuta i vozio sa prikolicom.
Postojale su i različite klase karata. Iz tadašnje štampe vidi se da je vožnja na dugoj zemunskoj liniji spadala među najskuplje tramvajske relacije: sredinom 1936. karta prve klase od Zemuna do Terazija koštala je 2,5 dinara, dok je karta od dva dinara već postojala za jeftiniju kategoriju vožnje. Iste godine razmatrano je smanjenje tarifa i ukidanje razlike između klasa na najdužim linijama.
Direktno pretvaranje tih iznosa u današnje dinare bilo bi nepouzdano. Važnije je ono što pokazuju novinski zapisi: zemunska pruga bila je veoma korišćena i predstavljala ozbiljnu alternativu autobusu, vozu i rečnom prevozu.
Kako je izgledala vožnja?
Da bismo danas zamislili tu vožnju, moramo da uklonimo gotovo ceo savremeni Novi Beograd. Nije bilo blokova, širokih bulevara, Palate Srbije ni današnje guste urbane strukture između Zemuna i Save.
Ali ni tvrdnja da je tu bila potpuno prazna močvara nije sasvim tačna. Na prostoru leve obale Save već su postojali put, nasipi, železnica, aerodrom kod Bežanije i manja naselja, a od 1937. tu će raditi i veliki Beogradski sajam. Međuratne vlasti već su razmatrale ozbiljne planove urbanizacije ovog prostora.
Četrnaestica je najvećim delom pratila tadašnji put Beograd–Zemun, podignut preko niskog i delom močvarnog terena. Taj pravac ne treba jednostavno poistovetiti sa jednom današnjom ulicom jer ga je posleratna izgradnja Novog Beograda u velikoj meri promenila i uklopila u novu mrežu saobraćajnica.
Pred putnicima tridesetih godina pružao se zato prizor koji bismo danas teško prepoznali: iza njih zemunske kuće, ispred otvoreni prostor leve obale Save, a u daljini Beograd.
Preko Mosta kralja Aleksandra
Najvažnija tačka vožnje bio je prelazak preko Mosta kralja Aleksandra I. Most je bio otvoren krajem 1934, a manje od godinu dana kasnije preko njega su krenuli tramvaji za Zemun.
Preko iste konstrukcije prolazili su pešaci, automobili, autobusi i četrnaestica. Za Zemun je to značilo radikalnu promenu. Sava, koja je vekovima bila prirodna, a dugo i državna granica, više nije podrazumevala lađu ili zaobilazno putovanje železnicom. Mogla se preći za nekoliko minuta gradskim tramvajem.
Sa beogradske strane pruga je preko prilaza mostu vodila prema Brankovoj i Prizrenskoj ulici i dalje u centar. Trasa se tokom nekoliko godina menjala, pa je početna završnica četrnaestice kasnije pomerana prema prostoru Skupštine, a pred rat je linija produžavana i dalje prema Novom groblju.
Zbog toga nije potpuno precizno čitav period postojanja linije svoditi samo na relaciju Terazije–Zemun. To je bila njena izvorna i najpoznatija veza, ali se beogradski deo trase vremenom menjao.
Tramvaj u srcu Zemuna
Sa druge strane, stara fotografija Zemuna iz druge polovine tridesetih može današnjem posmatraču delovati gotovo nestvarno. Zgrade su poznate, trgovi prepoznatljivi, ali između pešaka, bicikala i tada malobrojnih automobila prolazi tramvaj.
Zemunski terminus nalazio se kod hotela „Central“ i Glavne pošte, u samom gradskom jezgru. Central je sa hotelom, kafanom i bioskopom predstavljao jedno od važnijih mesta zemunskog društvenog života.
Četrnaestica zato nije Beograđanina ostavljala negde na periferiji Zemuna, niti Zemunca na rubu Beograda. Povezivala je njihove gradske centre.
Upravo je u tome bio njen najveći značaj.
Tadašnja štampa čak je razmatrala mogućnost da će bolja saobraćajna veza podstaći ljude zaposlene u Beogradu da žive u Zemunu, gde je stanovanje moglo biti povoljnije. Tramvaj nije samo skraćivao putovanje. Počeo je da menja način na koji su se dva grada međusobno doživljavala.
Zemun je 1934. već bio deo Beograda
Ovde je važna još jedna istorijska nijansa. Kada je tramvaj počeo da saobraća 1935, Zemun administrativno više nije bio zaseban grad kao ranije. U sastav Beograda uključen je 31. marta 1934, nekoliko meseci pre otvaranja Mosta kralja Aleksandra.
Zato četrnaestica nije samo fizički povezivala dva do tada odvojena gradska centra. Ona je bila deo mnogo šireg procesa njihovog administrativnog, saobraćajnog i urbanističkog povezivanja.
Most, novi put, autobuska linija, tramvaj, aerodrom i nekoliko godina kasnije Beogradski sajam menjali su čitav prostor između starog Beograda i Zemuna.
Današnji Novi Beograd još nije postojao u obliku koji poznajemo, ali proces urbanizacije leve obale Save već je bio počeo.
Depo i poslednje predratne godine
Kako se saobraćaj razvijao, u Zemunu je 1940. izgrađen i tramvajski depo, u prostoru blizu današnjeg keja i autobuskog polazišta. Pred sam rat četrnaestica je već predstavljala potpuno ustaljen deo svakodnevnog života.
Zemuncima tramvaj više nije bio čudo koje se svečano dočekuje.
Bio je prevoz kojim se išlo na posao, u kupovinu, školu ili centar Beograda.
A onda je došao april 1941.
Rat je presekao četrnaesticu
U prvim danima Aprilskog rata Vojska Kraljevine Jugoslavije srušila je Most kralja Aleksandra pokušavajući da uspori nemačko napredovanje. Time je zauvek prekinuta predratna tramvajska veza preko tog mosta.
Od tog trenutka više nije postojala direktna tramvajska linija kojom bi putnik iz Zemuna stigao do Terazija.
Ali tramvaj nije odmah nestao sa zemunske strane.
Tokom ratnih godina, dok se Zemun nalazio u sastavu Nezavisne Države Hrvatske, na preostalom delu pruge saobraćala su dva tramvaja između Zemuna i područja kod porušenog mosta i Sajmišta.
To je jedna od najneobičnijih epizoda istorije četrnaestice. Linija koja je samo nekoliko godina ranije predstavljala simbol spajanja Beograda i Zemuna sada se završavala pred rekom.
A Sava je ponovo postala državna granica.
Šta se dogodilo 1944. i 1947?
Posle oslobođenja Zemuna 1944. tramvajski saobraćaj na zemunskom delu pruge ponovo je uspostavljen.
Ali ovde treba biti precizan: nije obnovljena stara direktna vožnja preko Save do centra Beograda, jer Most kralja Aleksandra više nije postojao. Radilo se o preostalom zemunskom delu nekadašnje četrnaestice.
Ta poslednja faza trajala je još samo nekoliko godina.
Godine 1947. tramvajski saobraćaj u Zemunu konačno je ukinut.
Time se završila kratka, ali važna epoha koja je započela svečano ukrašenim tramvajima 5. novembra 1935.
Zemun je imao tramvaj nešto više od jedne decenije ako računamo sve ratne prekide i lokalne nastavke saobraćaja, ali je direktna veza preko Save trajala samo od 1935. do rušenja mosta 1941.
Broj 14 se vratio – ali bez šina
Priča broja 14 ipak nije završena.
Godine 1956. na mestu predratnog mosta otvorena je nova drumska veza preko Save, današnji Brankov most. Istovremeno su tekle pripreme za novu električnu liniju između Beograda i Zemuna.
Ovoga puta nije bilo šina.
Krajem 1956. uspostavljena je trolejbuska linija broj 14 od Zelenog venca do Pošte u Zemunu. Kasnije je trasa produžavana prema Gornjem gradu, a preko Save su saobraćale i trolejbuske linije 15 i 16.
Tako je isti broj kroz dve različite epohe označavao dve vrste električnog gradskog prevoza.
Najpre tramvaj.
Zatim trolejbus.
Zemunska trolejbuska epoha završila se 1973, kada je ukinuta mreža preko Brankovog mosta. Nekadašnju četrnaesticu na zemunskom pravcu nasledile su autobuske linije, među kojima je posebno ostala prepoznatljiva linija 84.
Kada sledeći put prođete centrom Zemuna…
Pokušajte na trenutak da uklonite današnje automobile.
Negde je 1936. ili 1937. godina. Ispred Centrala stoje ljudi. Neko žuri prema Pošti, neko ide na posao, neko u Beograd. Iznad ulice pruža se kontaktna mreža.
Čuje se metalni zvuk točkova na šinama.
Pojavljuje se tramvaj.
Na njemu broj 14.
Vrata se otvaraju, ljudi ulaze, tramvaj ponovo kreće. Prolazi kroz Zemun, izlazi prema otvorenoj ravnici, prelazi Most kralja Aleksandra i nastavlja prema centru Beograda.
Za putnike u njemu to nije bio „stari Zemun“.
Nije bila turistička atrakcija.
Nije bila istorija.
Bio je to običan radni dan.
Danas nema zemunskih tramvajskih šina. Nema ni Mosta kralja Aleksandra, a prostor kojim je četrnaestica prolazila preko današnjeg Novog Beograda toliko je izmenjen da bi ga putnik iz 1935. jedva prepoznao.
Ostale su stare fotografije, redovi vožnje, novinski zapisi i jedna činjenica koja i danas mnogim Zemuncima zvuči gotovo neverovatno:
iz samog srca Zemuna nekada se tramvajem išlo pravo u centar Beograda.
Broj 14.
Čuvena zemunska četrnaestica.