Danas na tom mestu stoje zgrade, široke ulice, tržni centri i poslovni kompleksi Novog Beograda. Pre manje od jednog veka izgledalo je potpuno drugačije. Pred putnikom se pružala ogromna travnata ravnica. Ispred hangara stajali su dvokrilci, mehaničari su proveravali motore, putnici prilazili avionima sa koferima u rukama, a iznad Bežanije i Zemuna čuo se zvuk avionskih motora.
u se nalazio aerodrom Zemun – prva velika vazdušna kapija Beograda i Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Kraljevine Jugoslavije.
Aerodrom usred ravnice
Novi aerodrom podignut je na Dojnom polju, između tadašnjeg Zemuna i Beograda, na prostoru koji danas pripada Novom Beogradu. Za vazdušni saobraćaj otvoren je 25. marta 1927. godine. Lokacija je bila gotovo idealna: ogromna ravnica omogućavala je avionima da poleću i sleću iz različitih pravaca, bez asfaltnih pista kakve danas podrazumevamo.
Aerodrom je imao više travnatih poletno-sletnih pravaca, hangare i objekte za vojno i civilno vazduhoplovstvo. Jedan od velikih armiranobetonskih hangara projektovan je prema proračunima Milutina Milankovića. Za Zemun je to bio početak potpuno novog vremena. Grad koji je vekovima bio važna stanica drumskog, rečnog i železničkog saobraćaja dobio je još jedan put prema svetu.
Ovoga puta – kroz vazduh.
Prvi putnici za Zagreb
Najvažniji trenutak stigao je 15. februara 1928. godine. Tog jutra u devet časova sa zemunskog aerodroma poleteo je avion Potez 29/2 kompanije Aeroput. Za komandama su bili Tadija Sondermajer i Vladimir Striževski, a među prvim putnicima nalazili su se novinari. Odredište je bio Zagreb.
Tako je počeo redovni domaći putnički vazdušni saobraćaj.
Danas nekoliko stotina kilometara između Beograda i Zagreba ne deluje kao naročita avantura, ali krajem dvadesetih godina ulazak u avion još je za većinu ljudi bio događaj koji su posmatrali sa nevericom. Avioni su bili mali, bučni i neuporedivo neudobniji od današnjih. Kabine nisu nudile komfor savremenih putničkih aviona, a let je mnogo više zavisio od vremenskih prilika.
Ali vreme putovanja odjednom se merilo satima umesto dugim vožnjama vozom.
Zemun postaje vazdušna kapija države
Aeroput je ubrzo širio mrežu linija, a aerodrom je postajao sve prometniji. Iz Zemuna se moglo krenuti prema Zagrebu, Skoplju, Sarajevu, Podgorici i drugim gradovima, a međunarodne veze povezivale su Beograd sa evropskim vazdušnim saobraćajem. Na aerodrom su dolazili i strani prevoznici.
Tridesetih godina vazdušna luka više nije bila samo velika travnata površina sa nekoliko hangara. 1931. godine podignuta je moderna putnička zgrada, a nekoliko godina kasnije uvedena je i oprema koja je omogućavala sigurniji rad pri slabijoj vidljivosti.
Na prostoru koji danas povezujemo sa Novim Beogradom tada se mogao videti sasvim drugačiji prizor: avioni ispred hangara, automobili koji dovoze putnike, piloti u uniformama i ljudi koji dolaze samo da gledaju mašine kako se podižu sa zemlje.
Aerodrom je postao simbol modernosti.
Kada je avion bio događaj
Vazduhoplovstvo tada još nije bilo deo svakodnevice. Dolazak velikog aviona mogao je privući gomilu ljudi. Rekordni letovi pilota punili su novinske stupce, a piloti su uživali ugled koji danas možda najlakše možemo uporediti sa slavom velikih sportista.
Posebno mesto imao je Tadija Sondermajer, jedan od ključnih ljudi Aeroputa. Samo nekoliko nedelja nakon otvaranja aerodroma 1927. godine, Sondermajer i Leonid Bajdak završili su spektakularni let Pariz–Bombaj–Beograd, dug gotovo 15.000 kilometara.
Po povratku ih je kod Zemuna dočekala ogromna masa ljudi.
Vazduhoplovstvo više nije izgledalo kao eksperiment.
Budućnost je stigla.
Rat je promenio sve
Razvoj aerodroma prekinuo je Drugi svetski rat. Posle napada na Jugoslaviju 1941. objekat su koristile nemačke snage. Tokom rata aerodrom je više puta napadan, a 1944. godine pretrpeo je teška bombardovanja. Pri povlačenju su nemačke jedinice dodatno uništile deo infrastrukture.
Posle oslobođenja aerodrom je obnovljen i nastavio je da radi, ali grad oko njega više nije bio isti. Počela je izgradnja Novog Beograda. Tamo gde su nekada oko aerodroma bili polja i gotovo prazan prostor počele su da niču ulice, fabrike, stambeni blokovi i nove zgrade.
Aerodrom koji je 1927. bio podignut daleko od velikog grada odjednom se našao usred grada koji mu se približavao sa svih strana.
Aerodrom je morao da ode
Bilo je jasno da takva lokacija nema budućnost. Novi veliki aerodrom počeo je da se gradi kod Surčina, a 1962. godine otvoren je aerodrom koji danas poznajemo kao „Nikola Tesla“.
Stari zemunski aerodrom izgubio je svoju prvobitnu ulogu. Hangari su nestajali, piste su prestale da postoje, a preko nekadašnje vazdušne luke počela je da se širi nova gradska mreža.
Za svega nekoliko decenija pejzaž je postao neprepoznatljiv. Tamo gde je čovek nekada mogao da stoji pored travnate piste i gleda kako Potez polazi za Zagreb, danas prolazi kroz jedan od najurbanijih delova Beograda.
Grad koji je progutao svoj aerodrom
To je možda najzanimljiviji deo ove priče.
Aerodrom nije napušten zato što je bio predaleko.
Nestao je zato što mu se grad približio.
Novi Beograd je rastao preko nekadašnjih polja Bežanije i Zemuna sve dok prostor za veliki aerodrom praktično više nije postojao. Danas gotovo ništa u pejzažu običnom prolazniku ne govori da su se upravo ovde nalazili hangari, terminal i travnate piste sa kojih je počinjalo civilno vazduhoplovstvo države.
Automobili prolaze ulicama. Ljudi ulaze u zgrade. Neko pije kafu ili odlazi na posao na mestu gde je pre devedesetak godina pilot dodavao gas i podizao avion sa zemlje.
Zato je priča o starom zemunskom aerodromu mnogo više od istorije avijacije. To je priča o prostoru koji je potpuno promenio identitet.
Nekada se sa tog mesta gledalo prema nebu i čekalo da avion poleti za Evropu.
Danas većina ljudi koja preko njega prolazi ni ne zna da je aerodrom ikada postojao.