U sredu, 15. septembra 1915. godine, ratni Zemun dobio je naredbu koja je jednom delu njegovih stanovnika ostavila svega dva dana da napusti grad. Potpisao ju je kraljevski vladin zapovednik Ivan Makovec. Prema arhivskoj građi, osobe koje su tadašnje vlasti označavale kao pripadnike „grčko-istočne vere srpske narodnosti“, uključujući ranije evakuisane ili internirane koji su se vratili ili ostali u Zemunu, kao i druge koje su vlasti smatrale nepouzdanim bez obzira na stalež i društveni položaj, morale su da odu najkasnije do petka, 17. septembra. Istovremeno je i stanovništvu koje je vlast smatrala lojalnim savetovano da se zbog mogućeg neprijateljskog dejstva skloni iz grada.
Za jedne je odlazak bio savet. Za druge – naredba.
Grad u kojem je rat ušao u svakodnevicu
Zemun se od početka Prvog svetskog rata nalazio neposredno uz front. Sava i Dunav više nisu bili samo granica između Austro-Ugarske i Srbije već prostor granatiranja, vojnih operacija, nadzora i straha. Već 29. jula 1914. naređeno je da školska zgrada sa inventarom bude ustupljena vojsci, a 19. avgusta uvedena su precizna pravila za štampu. Vesti o ratnim operacijama i dejstvu neprijateljske vojske nisu smele da se objavljuju bez dozvole ratne komisije, a kontrolisane su čak i informacije o epidemijama, padu vrednosti hartija od vrednosti i problemima banaka – sve što bi moglo izazvati nemir među stanovništvom.
Rat se nije vodio samo topovima. Vodio se i nad informacijama.
Posle kratkotrajnog ulaska srpske vojske u Zemun u septembru 1914. i povratka austrougarskih vlasti mere nadzora i kažnjavanja dodatno su pooštrene. 20. septembra 1914. streljano je petnaestoro muškaraca i žena zbog podrške pružene srpskoj vojsci: Đura Alagić, Laza Erdeljan, Draga Nikolić, Dušan Nikolić, Pero Vuletić, Stevan Gudović, Danica Filipović, Miša Vioglavić, Sava Ivković, Ilija Ivković, Milka Koprevnica, Lazar Stričević, Petar Stričević, Staja Diamatović i Svetislav Diamatović.
Među njima su bili hlebar, gajdaš, stolarski pomoćnik i njegova supruga, nadničar, piljar, supruga taljigaša, kočijaš, ratari, radnica i trgovac. Njihovi posmrtni ostaci ekshumirani su 30. marta 1917. godine.
Kada su i pismo i škola postali deo rata
Naredbama od 13. oktobra 1914. latinica je potvrđena kao zvanično pismo, dok su čitanje i pisanje ćirilicom ukinuti u srednjim školama. Nastavni jezik bio je hrvatski, đačka udruženja su raspuštena, a profesori razmeštani u druga mesta. Deo njih upućen je u Slankamen, a zatim u Vukovar, u tamošnju Realnu gimnaziju. Vlasti su proveravale i da li sudovi, javni uredi i gradska uprava još odgovaraju ćirilicom na ćirilične podneske i koriste li je u unutrašnjem poslovanju.
Kontrola se nije završila na pismu. Dana 11. februara 1915. iz Zagreba je zatražen izveštaj o političkoj podobnosti zemunskih učitelja i učenika. I škola je postala deo ratnog sistema nadzora.
Krajem 1914. vojna nesigurnost već je praznila grad. Posle kratkotrajnog austrougarskog zauzimanja Beograda i straha od novog srpskog prodora u Srem, deo državnih ustanova i stanovništva povučen je prema unutrašnjosti. Ivan Makovec je 16. decembra 1914. iz Inđije izveštavao o povlačenju zemunskih institucija i stanovnika, kao i o teškoćama na putu, uključujući oštećene saobraćajnice.
Ljudi su odlazili, vraćali se, ponovo bili evakuisani ili internirani. Sve više je zavisilo od vojne situacije i procene političke pouzdanosti.
Dva dana
U takvom Zemunu osvanuo je 15. septembar 1915.
Makovčeva naredba bila je jasna: osobe obuhvaćene njome morale su da napuste grad do 17. septembra. Nije presuđivao društveni položaj. U ratnoj administraciji važni su postali vera, nacionalnost i procena političke lojalnosti.
Najviše govori sam rok.
Dva dana.
Dovoljno dugo da čovek shvati da mora da ode, a prekratko da zna šta da ponese i kada će se vratiti.
Kuću. Radnju. Posao. Komšije. Porodične stvari. Grad u kojem je možda proveo ceo život.
Iza službenih formulacija stajale su porodice koje su morale da odluče šta mogu poneti, a šta moraju ostaviti. Istovremeno je i lojalnom stanovništvu savetovano da napusti Zemun zbog mogućeg neprijateljskog bombardovanja, jer se očekivala velika nemačko-austrougarska ofanziva na Srbiju.
Granica preko Save ponovo je određivala ko ostaje, ko odlazi i koliko vremena ima.
Ni dozvola za povratak nije značila povratak
Posle ofanzive i okupacije Srbije vojna situacija se promenila. U decembru 1915. povratak udaljenog stanovništva ponovo je dozvoljen, ali ni tada nije bio jednostavan.
Makovec je od Zemaljske vlade u Zagrebu tražio da se povratak odloži još dva meseca, kako bi grad obezbedio dovoljno žita, brašna i drugih osnovnih uslova za život. Predlagao je i da oni koji čekaju povratak za to vreme nastave da primaju dotadašnju naknadu.
Rat je tako Zemuncima određivao i kada moraju da odu i kada ponovo mogu da se vrate.
Zemun je vekovima živeo zahvaljujući svojoj granici. Ona mu je donosila trgovce, putnike, zanatlije, Kontumac, robu, novac i jezike. U Prvom svetskom ratu ista granica pokazala je drugo lice: škole su pretvarane u vojne objekte, štampa kontrolisana, ćirilica uklanjana iz srednjih škola, proveravana politička podobnost nastavnika i učenika, a ljudi hapšeni, internirani, streljani, evakuisani i proterivani.
A 15. septembra 1915. godine za deo stanovnika Zemuna čitav rat stao je u jednu kratku naredbu:
do petka moraju da odu.
Dva dana kasnije njihov grad trebalo je da ostane iza njih.