Ko danas prolazi glavnom alejom Zemunskog parka teško bi mogao da pretpostavi da je početkom XX veka upravo tu stajao spomenik visok oko pet metara.
Na njegovom vrhu nalazilo se mermerno poprsje cara i kralja Franje Josifa I, rad jednog od najpoznatijih vajara tog vremena, Ivana Rendića. Spomenik je svečano otkriven 27. jula 1901. godine. Trinaest godina kasnije careva bista je nestala. Ali kamen na kojem je stajala nije. Decenijama je ostao usred parka, nemi ostatak jednog vremena i jedne države koje više nije bilo, a onda je 1950. godine uklonjen, prepravljen i odnet na staro Zemunsko groblje na Gardošu, gde je postao deo groba jedne zemunske porodice. I upravo tu počinje možda najneobičnija priča jednog zemunskog spomenika.
Spomenik koji je trebalo da izgleda sasvim drugačije
Priča počinje oko 1900. godine, u vreme obeležavanja sedamdesetog rođendana Franje Josifa. Zemun je tada pripadao Austro-Ugarskoj monarhiji i nalazio se na njenoj krajnjoj jugoistočnoj granici, naspram Beograda. Za grad je planiran reprezentativan spomenik vladaru, ali je prvobitna zamisao bila znatno raskošnija od one koja će kasnije biti izvedena. Prema istraživanju istoričara umetnosti Dragana Damjanovića, posao je trebalo da dobije čuveni bečki vajar Kaspar fon Zumbuš. Njegov projekat predviđao je piramidalnu konstrukciju od kararskog mermera, na čijem bi se vrhu nalazile dve bronzane biste — Franje Josifa i njegove supruge carice Elizabete. Izvori ne daju siguran odgovor zbog čega se od takvog rešenja odustalo.
Umesto Zumbuša izabran je Ivan Rendić, vajar koji je Franju Josifa nekoliko godina ranije imao priliku lično da portretiše u Beču. Rendić je za zemunski spomenik upotrebio model carevog portreta nastao 1898. godine. Konačno rešenje bilo je jednostavnije od prvobitne ideje, ali i dalje monumentalno: mermerno carevo poprsje u generalskoj uniformi postavljeno na visoko, bogato ukrašeno postolje. Spomenik je ukupno bio visok oko pet metara.
Rendić je u julu 1901. lično boravio u Zemunu i nadgledao njegovo postavljanje u gradskom parku. Tadašnja štampa ostavila je dovoljno tragova da danas događaj možemo veoma precizno rekonstruisati. „Narodne novine“ pisale su o postavljanju spomenika 19. jula, a zatim i o njegovom otkrivanju. Zagrebački nemački list „Agramer Zeitung“ 25. jula objavio je tekst pod naslovom „Ein Denkmal für den König in Semlin“. A časopis „Nada“ sačuvao je podatak koji rešava pitanje tačnog datuma. U broju 16 za 1901. godinu zabeleženo je: „Otkriće spomenika Njeg. Veličanstva cara i kralja u Zemunu 27. jula 1901; Spomenik. (Djelo Ivana Rendića).“ Dakle, 27. jul 1901. godine. Toga dana je u zemunskom parku otkriven spomenik Franji Josifu.
Car usred Zemunskog parka
Današnji Gradski park tada nije izgledao sasvim isto, niti je nosio isto ime. Prostor nekadašnjeg Kontumaca tokom druge polovine XIX veka pretvaran je u uređeni gradski park. Podizana su stabla, aleje, klupe, školske zgrade i drugi sadržaji, pa je park postao jedno od najvažnijih mesta javnog života Zemuna. Jedno vreme nosio je ime carice Elizabete.
Na proširenju njegove glavne aleje 1901. pojavio se novi orijentir — visoko belo postolje sa Rendićevom bistom Franje Josifa. Bio je to, prema istraživanju prošlosti Zemunskog parka, prvi javni skulpturalni spomenik u Zemunu. Njegov položaj danas možemo veoma dobro utvrditi. Sačuvane fotografije prikazuju centralni deo glavne aleje oko 1910. godine. U prvom planu nalazi se spomenik Franji Josifu, naspram njega meteorološki stub, a u pozadini se vide kontumačke kapele i zgrada Velike realke — današnja Zemunska gimnazija.
Postoje i razglednice. Jednu od najvrednijih čuva Digitalna Narodna biblioteka Srbije. Nosi naslov „Gruss aus Semlin: Park“, približno je datovana u 1912. godinu, a u katalogu biblioteke opis je sasvim jasan: „Pogled na Gradski park, u pozadini spomenik Francu Jozefu.“ Na početku XX veka, dakle, careva bista nije bila nekakav skriven detalj parka, već deo njegove prepoznatljive slike. A onda je došla 1914. godina.
Bista nestaje, postolje ostaje
Upravo ovde priča postaje mnogo zanimljivija nego što se na prvi pogled čini. U pojedinim novijim stručnim radovima može se pronaći podatak da je spomenik Franje Josifa u Zemunu uništen nakon Prvog svetskog rata. Međutim, zemunski istoričar Miodrag Dabižić ostavio je znatno precizniji trag.
U svom radu „Zemunsko groblje na brdu Gardoš (II)“ on navodi da je Rendićevo mermerno poprsje nestalo ratne 1914. godine. Šta tačno znači „nestalo“, za sada ne znamo. Nije pouzdano utvrđeno ko ga je skinuo, da li je razbijeno, odneto ili je završilo na nekom drugom mestu. Sve preko toga bilo bi nagađanje. Ali postolje nije nestalo. Ostalo je na svom mestu, usred Zemunskog parka, i tu je stajalo još 36 godina.
Zamislimo taj prizor. Nestala je Austro-Ugarska. Zemun je promenio državu. Promenjene su zastave, institucije, nazivi ulica i politički sistem. Car čiji je lik stajao iznad aleje više nije bio živ, a njegove države više nije bilo. Ali njegovo veliko belo postolje ostalo je usred parka. Dabižić piše da je na prvobitnom mestu bilo sve do 1950. godine, kada je dobilo sasvim novu namenu.
Sa carevog spomenika — na zemunski grob
Godine 1950. postolje je ustupljeno zemunskom lekaru Milanu Dragutinoviću. Odneto je iz Gradskog parka na pravoslavni deo Zemunskog groblja na Gardošu. Tamo je prepravljeno: smanjena mu je visina, uklonjeni su neki dekorativni elementi, a na njemu je u mozaiku načinjen gradski grb. Dabižić smatra da je preradu najverovatnije izvršio zemunski kamenorezac Franja Šestanović, mada taj detalj ne navodi kao potpuno sigurno utvrđen.
Ali najveća promena dogodila se na vrhu. Na mesto na kojem se nekada nalazilo mermerno poprsje Franje Josifa postavljena je druga bista. Bila je to bista Luke M. Dragutinovića, maturanta preminulog 1950. godine, delo poznatog vajara Petra Palavičinija.
Tako je nekadašnji carski spomenik postao deo porodičnog groba. Ne po predanju. Ne prema gradskoj legendi. Nego prema stručnom radu u kojem je Dabižić ovaj grob i fotografisao. Uz sliku broj 21 — „Grob porodice Dragutinović“, autor vrlo precizno opisuje ono što se nalazi pred nama: umetnički izrađen krst od ružičastog kamena iz 1863. i visoko secesijsko postolje od belog kamena sa bistom Luke M. Dragutinovića. A zatim izričito navodi poreklo postolja. Potiče iz 1901. godine. Na njemu se prvobitno nalazilo mermerno poprsje cara i kralja Franje Josifa koje je izradio Ivan Rendić.
To je ključ cele priče.
Isti kamen, drugi život
Zato ovaj spomenik zapravo nikada nije potpuno nestao. Njegovo značenje jeste. Njegov izgled delimično jeste. Careva bista jeste. Ali veliki deo originalnog spomenika dobio je drugi život. Kamen koji su Zemunci gledali u Gradskom parku početkom XX veka decenijama kasnije završio je nekoliko stotina metara dalje, među starim grobovima na Gardošu.
Na njemu više nije stajao car. Stajao je mladi Zemunac. Javni spomenik postao je privatni nadgrobni spomenik, a simbol jedne monarhije postao je deo porodične uspomene. Teško je pronaći bolji primer kako jedan grad fizički čuva slojeve sopstvene prošlosti čak i onda kada se njihovo prvobitno značenje izgubi.
Postoji još jedan neobičan deo ove priče. Rendićev model portreta Franje Josifa nije sasvim nestao zajedno sa zemunskom bistom. U Gliptoteci Hrvatske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu sačuvani su njegovi portreti cara povezani sa modelom koji je Rendić koristio za zemunski spomenik. Čuva se i bronzana verzija pod inventarskim brojem MZ-801. Zemunska mermerna bista, međutim, do danas nije pronađena. Njena sudbina posle 1914. ostaje otvoreno pitanje.
Grad ponekad sakrije istoriju pred našim očima
Danas kroz Gradski park svakodnevno prolaze hiljade ljudi. Prolaze mestom na kojem je pre više od jednog veka stajao pet metara visok spomenik. Deca idu u školu, učenici Zemunske gimnazije prolaze alejama, ljudi sede na klupama i žure prema centru grada. Malo šta na tom mestu govori o spomeniku iz 1901.
A nekoliko minuta hoda dalje, na Gardošu, nalazi se drugo mesto koje je sa parkom povezano na način koji gotovo niko od prolaznika ne bi mogao da pretpostavi: grob porodice Dragutinović. Na njemu postolje koje je, prema istraživanju Miodraga Dabižića, nekada stajalo usred Zemunskog parka i nosilo Rendićevog Franju Josifa.
Od njegovog postavljanja prošlo je 125 godina. Za to vreme Zemun je promenio nekoliko država. Promenile su se granice, vlasti, nazivi ulica, izgled grada i generacije njegovih stanovnika. Spomenik je izgubio bistu. Postolje je promenilo oblik. Promenilo je mesto. Promenilo je namenu. Ali kamen je preživeo.
I možda je upravo u tome najlepši deo ove priče.
Istorija grada ne nestaje uvek onda kada uklonimo spomenik. Ponekad samo promeni adresu.
Car je nestao. Kamen je ostao.