Prošlost obično pamtimo po velikim događajima: ratovima, požarima, dolascima vladara i podizanju važnih zgrada. Ali krajem proleća 1868. u Zemunu se nije dogodilo ništa što bi završilo u velikim istorijskim knjigama.
Upravo zato je taj dan dragocen.
Sačuvan je broj „Zemunskog glasnika“ datiran 26. maja 1868. godine. Na njegovim stranicama nema jedne velike priče, već čitav jedan grad: odbornici koji ne dolaze na sednice, spor oko lišća sa dudova, svilene bube, odžačari, noćni stražari, trgovci, škole, dućani, dugo očekivana kiša i teretne lađe koje prolaze pored Zemuna pune žita, kukuruza, zobi, soli i drveta.
Pred nama nije istorija velikih događaja. Pred nama je svakodnevni život.
Gradski poslovi tog proleća nisu tekli naročito glatko. Zemun je imao trideset opštinskih zastupnika, a da bi veće moglo punovažno da odlučuje, bilo je potrebno prisustvo dve trećine. Na zakazano okupljanje došlo ih je premalo, pa sednica nije mogla ni da počne. „Zemunski glasnik“ ih zbog toga otvoreno kritikuje i upozorava da se važni gradski poslovi odlažu jer odbornici jednostavno ne dolaze. Pominjala se čak i mogućnost raspuštanja zastupstva i novih izbora.
Dok gradski predstavnici nisu uspevali da se okupe u dovoljnom broju, pred njih je stigao sasvim drugačiji problem: nekim Zemuncima ponestajalo je hrane za svilene bube.
Za njihov uzgoj bilo je potrebno mnogo dudovog lišća, a pojedini stanovnici Gornje varoši nisu dozvoljavali da se ono bere sa stabala ispred njihovih kuća. Tako je jedan list duda postao pitanje gradske vlasti. Jedni su tvrdili da stablo pripada domaćinu ispred čije kuće raste, drugi da je ono što raste u varoškom sokaku opštinsko. Na kraju je odlučeno da se lišće sa dudova po ulicama može brati kada služi za ishranu svilene bube.
Danas drvo uglavnom posmatramo kao hlad, ukras ili deo zelenila. U Zemunu 1868. ono je moglo da bude deo nečijeg posla i prihoda.
Pred odbornicima se našla i takozvana limito-so. Trebalo je odlučiti ko će je deliti stanovništvu. Trgovac Solar ponudio je da je izdaje svakog dana osim nedeljom i praznikom, u svom dućanu na uglu Gospodske ulice, uz naknadu od 40 novčića po centi. Njegova ponuda je prihvaćena.
U nekoliko redova starih novina pojavljuje se prizor koji bismo inače teško mogli da vidimo: Gospodska ulica, dućan na uglu i ljudi koji dolaze po so.
Građani su se istovremeno žalili na previsok odžačarski prirez. Problem je bio još zanimljiviji jer su dimnjake po kućama popisivali i procenjivali sami odžačari. Odlučeno je zato da posebna komisija ponovo obiđe kuće, pregleda dimnjake i napravi novi popis.
Još oštrija bila je rasprava o noćnoj straži. Jedni odbornici smatrali su da je skupa i nedovoljno delotvorna, dok su drugi upozoravali da stražari od svoje plate ne mogu da žive, pa preko dana moraju da rade druge poslove. Čovek koji radi čitav dan teško može celu noć budan da obilazi grad.
Otvoreno je i pitanje da li policija gradske stražare koristi za zadatke za koje nisu postavljeni. Na kraju je odlučeno da se svi noćni stražari pojave pred odbornicima kako bi gradski zastupnici lično videli ko zapravo noću čuva Zemun.
Još jedna mala molba otkriva izgled grada bolje od mnogih opštih opisa. Stanovnici Bežanijskog sokaka žalili su se da im kola oštećuju trotoare i tražili dozvolu da ispred kuća postave stubove i zasade okrugle bagremove. Magistrat je predlog podržao, smatrajući da bi drveće ulepšalo ulicu i bilo korisno za zdravlje. Zabeleženo je i da je sokak bio širok pet hvati.
U Gornjoj varoši istovremeno se planirala nova školska zgrada. Plan i predračun trebalo je pripremiti do jeseni kako bi gradnja mogla da počne naredne godine.
Isti broj novina čuva i sliku života grčke zajednice u Zemunu. Održana je tradicionalna školska svečanost fondacije koja je raspolagala kapitalom od 40.562 forinte i 33 krajcare, iz kojeg je plaćan učitelj. Na samoj svečanosti prikupljena je još 131 forinta priloga. Program je obuhvatao pojanje, učenike sa ripidama, govor na grčkom jeziku i čitanje imena osnivača fondacije.
Novinar je, međutim, primetio da je publike bilo malo.
A onda je stigla kiša.
Čitav mesec nije je bilo ni u Zemunu ni u bližoj okolini. Zemljoradnici su već bili ozbiljno zabrinuti. Temperatura je pojedinih dana dostizala oko 30 stepeni, a jak istočni vetar dodatno je isušivao njive i livade. Potom se vetar okrenuo na zapad i doneo ono što se dugo čekalo. Kiša je, kako je zabeleženo, „oživela svu prirodu“.
Ne znamo ko je tog trenutka stajao na prozoru, ko je zatvarao dućan niti ko je gledao prema njivama. Sve preko toga bilo bi izmišljanje. Ali znamo da je grad posle mesec dana suše konačno dobio kišu.
Znamo i da je vodostaj Save kod Zemuna pažljivo beležen. Reka nije bila samo prizor na ivici grada. Bila je put, tržište, granica i jedan od osnovnih ritmova zemunskog života.
„Zemunski glasnik“ navodi teretne lađe koje su tokom prethodne nedelje prošle Savoušćem prema Sisku. Beležena su imena vlasnika, mesta iz kojih dolaze i njihov teret. Iz Pančeva, Vršca, Uzdina, Bečkereka, Segedina i drugih mesta prolazile su lađe natovarene hiljadama vagana kukuruza, pšenice i zobi.
Jedna je nosila 8.400 vagana kukuruza. Druga 5.000 vagana kukuruza i isto toliko žita. Treća 4.000 vagana žita, 4.000 kukuruza i 2.000 zobi. Bilo je i lađa sa desetinama hiljada komada drvene duge, kao i jedne sa 6.600 centi soli.
To je Zemun koji se danas lako izgubi iza starih razglednica i poznatih građevina. Ne samo varoš kuća, crkava i sokaka, već tačka velikog trgovačkog sistema kroz koji prolaze roba, ljudi i novac.
Dok je roba tekla rekama, zemunski trgovci nisu uspevali da održe sopstvenu skupštinu. Na sastanak trgovačke zadruge pojavilo se samo nekoliko članova, pa nijedno od planiranih pitanja nije moglo da bude rešeno.
A među njima je bilo i jedno koje zvuči iznenađujuće savremeno: da li nedeljom posle podne treba zatvarati dućane i kojim praznicima obe crkve trgovine ne bi radile.
Odluka nije doneta.
Nije bilo dovoljno ljudi.
Na kraju tog novinskog preseka pojavljuje se vest sa mnogo ozbiljnijim posledicama: Zemun prestaje da bude garnizonsko mesto. Streljački bataljon trebalo je 3. juna da napusti grad i ode u Erdelj.
„Zemunski glasnik“ nije ovu vest posmatrao samo kao vojno pitanje. Procenjeno je da je garnizon u Zemunu trošio najmanje 80.000 forinti godišnje. Taj novac završavao je kod trgovaca, zanatlija, gostioničara, stanodavaca i drugih ljudi koji su živeli od gradske potrošnje.
Odlazak vojske zato nije značio samo praznije kasarne.
Značio je i manje novca u Zemunu.
Nema velike bitke. Nema požara. Nema cara koji ulazi u grad niti zgrade koja je tog dana svečano otvorena.
Postoji samo Zemun.
Dud ispred nečije kuće oko kojeg se ljudi prepiru. Dućan u Gospodskoj u kojem se deli so. Odžačari čiji prirez izaziva nezadovoljstvo. Stražar koji bi trebalo noću da čuva grad, a preko dana mora da radi drugi posao. Kola koja oštećuju trotoar u Bežanijskom sokaku. Plan za novu školu. Grčka svečanost sa malo publike. Trgovci koji ne dolaze na sastanak. Kiša posle mesec dana suše. Sava čiji se vodostaj svakodnevno meri. Lađe pune žita koje prolaze prema zapadu. Vojnici koji se spremaju da zauvek promene ritam grada svojim odlaskom.
To nije velika istorija Zemuna.
To je ono što velike istorije najčešće preskoče — njegov običan život.
A upravo zahvaljujući tim sitnim vestima, žalbama, računima, sednicama i oglasima, na trenutak možemo da uradimo nešto što je gotovo nemoguće:
da otvorimo vrata jednog davno nestalog grada i provedemo jedan dan u Zemunu 1868. godine.